Број посетилаца  нашег скита расте из дана у дан. Да би смо и у будућности могли несметано да збринемо сваког појединачног госта, оснивамо један нови центар на бившем воденичарском имању, у Унтеуфхаузену на Рени.

Велики број ходочасника ће ускоро моћи на много већем простору  да проживљава хармонију суживота строгог монашког подвижништва и гостољубља.

Планирамо изградњу велике манастирске гостопримнице, собе за духовне разговоре као и просторије за тиховање. Најважнија је, међутим изградњa нашег храма, довољно великог да може да прими многобројне ходочаснике недељом и празницима.

Подижемо крстообразну цркву од масивног дрвета по узору на Богородичну цркву српског манастира Градац из позног 13. века, која је у  неким детаљима прилагођена овдашњим потребама и опскрбљена подрумским простором.

Све манастирске активности се финансирају помоћу  индивидуалних прилога. Свако дарује по мери својих могућности. Изградњом цркве сведочимо заједништво сабрања.

Преносимо линк са инструкцијама за уплату прилога за све људе добре воље који су у прилици да материјално подрже овај пројекат.

да ли су нам и данас неопходни нови храмови Божији? Ово  питање постављају у секуларном добу на Западу не само агностици, него и хришћани који исповедају своју веру и који сматрају да у временима појачане штедње, хале за вишеструку намену сасвим задовољавају потребе богослужења и да су уз то врло економичне.

Из књиге Изласка сазнајемо да је Бог дао налог Мојсију да изгради „скинију откривења“ као први култни простор за израиљски народ по изласку из мисирске пустиње. При томе му је дао и јасна упутства о изгледу Скиније, од којих материјала да буде саграђена и о начину богослужења у Скинији. (Друга књига Мојсијева 25 –31)

„И нека ми начине светињу, да међу њима наставам. Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да чините.“ (Друга књига Мојсијева 25, 8-9) Бог је, дакле, у јудејско-хришћанској традицији онај исконски Неимар првога храма, који је у својој бити и модеран и стваралачки, пошто му се и храм одликовао мобилношћу и био потпуно саображен потребама народа који се кретао пустињом ка Обећаној земљи …

Просторно несамерљивом, непојамном, свеприсутном, чисто духовном Богу није потребно никакаво станиште да би у њему боравио, као што премудри Соломон у проповеди о освештању храма у Јерусалиму с правом рече: „А да ли ће Бог доиста становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камоли овај дом што га саздах?“ (Прва књига о царевима 8,27).

Храм није био саздан за потребе Бога, него за потребе верујућег народа, који је за заједничке молитве тражио одговарајуће место, које ће на достојан начин бити посвећено Богу и освећено. На тај начин Божији храмови представљају места молитве у којима се на посебан начин осећа присутност свеобухватног Бога.

А Цар Соломон у молитви својој говори Богу: „Да буду очи твоје отворене над домом овим дању и ноћу, над овим местом, где си рекао да ћеш наместити име своје да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Чуј молбе слуге свога и народа свога Израиља, којима ће се молити на овом месту, чуј с места где станујеш, с неба, чуј и смилуј се“ (Друга књига дневника 6, 20-21). “А кад сврши Соломон молитву, сиђе огањ с небеса и спали жртву паљеницу и друге жртве, и славе Господње напуни се дом.Те не могаху свештеници ући у дом Господњи, јер се славе Господње напуни дом Господњи.“ (Друга књига дневника 7, 1-2). Бог објави Соломону: „И очи ће моје бити отворене и уши моје пригнуте к молитви с тога места. Јер сада изабрах и посветих дом тај, да буде име моје ту до века, и биће ту очи моје и срце моје вазда“ (Друга књига дневника 7, 15-16).

Већ из неколицине цитата Светог Писма Старога завета  постаје јасно да је грађење Божјих храмова легитимно и богоугодно дело, иако се о томе још ништа не спомиње у списима Новога Завета, будући да су први хришћани богослужења вршили по домовима, а прве храмове почели да подижу тек након престанка гоњења.

Црква је, сходно учењу Свете Православне Цркве, Богом освећено и од Бога посредством Епископа благословено здање, у коме хришћани светкују богослужења, пре свега, Божанску Литургију. Она представља оно посебно место у коме човек осећа непосредну близину Бога у тишини тога простора и у које може да прибегне од изнурености и вреве као у оазу. Она је тај део Неба сишлог на земљу, како се често говори. Тај удео Неба, уз Божију помоћ,  желимо да уградимо у нашу испосницу, да достојно славимо Хвалу Господњу и да нашој братији и верном народу остваримо широк простор за молитву и созерцавање.
Како ове замисли  превазилазе наше скромне могућности, позивамо све вас, драга браћо и сестре, да нам се придружите у реализацији овог духовног подухвата и подржите нас молитвено или прилозима по мери својих могућности, новчано, или донирањем грађевинског материјала (по договору), односно личним радом на грађевини.
 
Примите нашу неизмерну захвалност за сваку па и најмању помоћ, а Господ Вам сваким добром и изобиљем узвратио. Све наше приложнике и добротворе помињемо на свакодневним богослужењима и келијним молитвама.

Са очинским благословом и најлепшим жељама за све вас, драга браћо и сестре, остајемо

Ваши недостојни молитељи пред Господом
+Схи-архимандрит Василије са мојом братијом у Христу

P. S
Да све нас с божијим допуштењем надахе слово псалмопевца:
"Како су мили станови твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме" (Пс. 83/84, 1-2).